Kaligrafski autoportret

Poštovani čitaoče,

na početku 24. godine, ako bih sve doživljaje, avanture, putešestvija i provode, scientific digitronom preračunavao, suma sumarum bi iznosila jedva koji postotak iznad koeficijenta inteligencije mrtve žabe. Nesumnjivo je da je gornja granica svakako bila bedno niska samim tim što sam stacioniran na još od doba Maja ukletu geografsku širinu i dužinu, gde moralne vrednosti konvergiraju ka nuli još od prvih oblika života. Kada tu, već odavno okrnjenu zemlju okružiš kulturalnom barijerom prvog stepena, ostaju ti neandertalci, koje krasi fantastično oponašan hod nekog majmuna iz doba Paleolita čiji je mozak tabula rasa sa zaštitom od bilo kakvog vida upisivanja. Ipak, ako se neko slučajno okuraži i potrudi da se pridigne makar na prste, da jednim okom vidi preko te barijere, bude trajno žigosan različitim etiketama onih koji umeju jedino da kratkovido gledaju i to samo u jednom pravcu – dole. U društvu ludih, upravo onog jednog normalnog proglašavaju lucidnim. Oprosti im Bože, ne znaju šta čine.

Continue reading

Advertisements