Kako je propao rokenrol

„Ekrem Jevrić, karikatura od čoveka, jedinstvena kombinacija glupana i tupana, savršenija od one koju napravi Voltron je viđena oko 10 miliona puta.“

Poslednjih mesec dana mi moždanim vijugama struji ideja o tome da napišem par rečenica koje bi neki jednim imenom nazvali „kolumna“. Niti sam novinar, niti radim za neke novine (ni žute ni šerpa-plave), niti imam ambicije da se time ikada bavim u životu, pa ovaj tekst neću nazvati kolumnom. Neka to budu samo neke moje misli prenesene na papir, ovom prilikom digitalni, sačinjen od nula i jedinica. Bože moj, vreme je moderno. Op, evo suštine već u prvom pasusu, tačnije, u prethodnoj rečenici. VREME JE MODERNO. Baš tako. Da li su moderno vreme u zajednici sa modernim stvarima koje nosi dobri bez pogovora? Hmm..diskutabilno. Tema je veoma kompleksna i može se naširoko raspredati i opet ne možemo da dođemo do tačnog, kratkog i jasnog zaključka: „da, dobro je“ ili „ne nije“. Zato, ostavićemo se tog, za mene iskreno rečeno, filozofskog pitanja bar za sad. Mene muče anomalije i pojedinačni segmenti te slagalice koja se zove „moderno vreme“. Desile su se neke promene koje ni za mene, iako sam mlad, nisu baš zdrave. Da skratim muke, pričam o muzici. Na prvi pogled, priča i tematika su bezazleni, ali na drugi pogled, kad staviš one zajebane naočare koje izoštravaju sliku, videćeš da tu nisu čista posla.


Pre nepune dve godine, ne znam ni sam zašto, napravio sam veliku grešku i otvorio nalog na fejsbuku. Nažalost, ni danas, posle te dve godine, grešku ne mogu da ispravim, jer su programeri „zaboravili“ da stave dugmence na kom piše „delete your account“. Ali, to je već priča iz drugog ćoška moje glave. Da se vratim na srž. Za sve to vreme sam se nagledao tolikih stvari da se i dan danas čudim i zahvaljujem svom čelično-titanijumskom želudcu koji je to lepo svario i izbacio kroz analni otvor. Ako ne znate šta je analni otvor, imate anketu na jutjubu, pa pogledajte i saznajte..hehe. Napravio sam malu digresiju. Izvinjavam se. DakleM, muzika. Odakle odjednom navala te i takve „muzike“? Još gore pitanje: „zašto se to sluša“? Šta je s ljudima? Kod nas možemo da se vadimo na onu staru „sve je to od bombardovanja“. Hmm..je l? Slažem se, ali delimično. Ogledalo onoga što se nama dešava je taj jutjub. Baš on. Pogledaj cifre i plači. Da pričamo o svetskim razmerama? Nema problema. Drmneš miks nekih opakih tableta koje su zabranjene bez recepta, potom ukucaš u pretraživač: „justin bieber“ i posle toga se obesi mrežnim kablom ili lupaj glavom o modem. Svejedno, žalosno. Obrišeš suze, utešiš se rečima „ćuti, nije to kod nas“ i teraš dalje. E, tu čekam. Hajde da kažemo par reči o muzici na lokalnom nivou. Bolna tema. Ekrem Jevrić, karikatura od čoveka, jedinstvena kombinacija glupana i tupana, savršenija od one koju napravi Voltron je viđena oko 10 miliona puta. Sa druge strane „Pogledaj dom svoj, anđele“, nema ni milion. Pesma, koja je ušla u čitanke za drugi razred, koju će neki klinci učiti napamet i recitovati pred učiteljicom, koja je obeležila živote generacija, pesma koja istovremeno izaziva čitav dijapazon emocija, od koje ti se plače, zbog koje besniš nad situacijom, koja je stihovima obeležila sve ono što se na Kosmetu desilo je toliko neprimećena u odnosu na ovo. Klinci se lože na „moje medeno“, „bundu od nerca“, „lete pare, letim ja“. Majku mu, pa zar je bilo malo 500 godina? Neke navike se jednostavno ne menjaju. Robujemo im u svakom slučaju. I navikama, a i turcima.

U diskoteke ne idem, tek ponekad zalutam..i baš dobro pamtim, jednom kad sam bio, i ono, stojim sa strane, s devojkom, pijem pivo i samo posmatram okolinu. Naravno, koliko god je to moguće pored onih lasera i dima. Taman kad protrljaš oči koje te peku od dima, naiđe snop laserskih zraka i dokusuri te. Posle sat vremena, kad si već počeo kao neki psiho da trepćeš levim okom, navikneš malo. I naiđe ključni trenutak: „insomnia“. (Svakako me je mučila celo to veče, ali pričam o istoimenoj pesmi.) Kad su počeli ti ljudi da vrište one stihove, da se grle, da lome flaše, zabezeknuo sam se. Tekst pesme je toliko opširan i komplikovan da se može detaljno analizirati u roku od..gotovo, analiza završena. I gura pod nos sledeća pitanja. Pitanje broj jedan: „Šta se to kaže u pesmi pa iz tebe tolike emocije izbijaju?“. Pitanje broj dva: „Kakvu poruku ima ta pesma?“. I treće: „Aloooo bre zemljače, ’esi bre ti normalan?“ Pitajte ovo ljude koje sam posmatrao te večeri i umesto odgovora dobićete samo blagoteleće-ne-znam-odgovor-a-i-šlblvlbl face. Kako lečiti? Jebeno. Mislim, jebeno pitanje. 🙂 Da li se uopšte može? Ne znam, ali nisam optimista. Razne metode mi padaju na pamet kad pomislim na to (od čerečenja do celog asortimana pesme „drobilica za kičmu“). Mada, sledeće činjenice su sunce cele ove priče: 1. Jutjub nije merilo kvaliteta muzike. Niti će biti. Nikada. 2. Postoji dobra muzika i danas, verujte. 3. Postoje i živi ljudi koji to slušaju aktivno.

A o onoj „muzici“, sve najbolje, kao o svakom preminulom, bez obzira kakav je bio za života. „Muziko“ moja, ja sam tebi odavno stavio i 40 dana, i pola godine i godinu. Neka ti je laka crna zemlja. Amin.

Advertisements

Leave a Reply

Please log in using one of these methods to post your comment:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s