Pogledi iz ugla #1 (Život)

„Ljudi preživljavaju DANAS da bi SUTRA bolje živeli. Ali to „sutra“ nam stalno nekako izmiče.“

Vasap? Čoveče, koliko vreme brzo prolazi, to je neverovatno, kao da je neko kliknuo fast forward x5 na trakama života svakog od nas i dok se opasuljiš, prođu godine, okreneš se iza sebe i uglavnom vidiš isto ono kao kad se okreneš posle velike nužde a pre nego se oprostiš od minulog rada. Dani se svima nama odbrojavaju isto onako kao što odbrojavamo deset sekundi pred novu godinu. I šta, prođe ponoć, izljubiš se, cmok tamo, cmok ovamo, probudiš se ujutru mamuran, i? I ništa. Isto sunce te greje, isto živiš i dalje, budiš se na istom krevetu sa istom glavoboljom koja ti je ostala od prošle godine. Jedino što imaš novo je kalendar koji ti keva okači na stari ekser o zid. Stara godina je otišla samo kao stari zamenjeni kalendar u šporet ili kontejner (ili pored njega, ako si pijan probao da ga pogodiš s terase). Vreme prolazi i nešto ga nije briga da li slaviš 31. decembar ili 12. jun. S vremenom, neumitno prolazi i život koji u svom bogatom meniju ne nudi ništa čime bi mogao da ispraviš neke greške od pre.

A pravio si ih. Svi su.

I onda, prosto poželiš da i ti imaš isti bodež kao i princ od Persije u istoimenom filmu, pa kad nešto krene loše, samo pritisneš dugme i vratiš vreme, milina živa. Opet nešto zajebeš, pritisneš i ola la. Međutim, kad počneš da svodiš računicu svih grešaka koje si u životu napravio, shvatiš da će ti trebati Boga mi veći rezervoar za pesak, barem veličine osrednjeg bureta za kupus. I onda bi ovo izmenio, onda bi ono izmenio, ovo bi onako, ono bi onako..eh..nije to loše, ali bi između tih ispravki opet napravio neke druge greške koje bi ponovo ispravljao i sveo ceo život na ispravljanje grešaka. Dovoljno da shvatiš da život nije savršen i da se stvari ne odvijaju baš onako kako želiš. Nekome je život majka, nekom je maćeha. A nekome život samo ima seks sa majkom. Pa kako ti se zalomi, drugar. Život je po meni, kao slobodna tema na pismenom iz srpskog. Sam je smisliš i pišeš. Naslov je poenta pisanja tog teksta, a tekst..tekst čini sve ono što proživljavaš od trenutka kad počneš da pamtiš prve slike iz detinjstva do onog kad konačno zatvoriš oči i bude ti game over ovde. Na to koliko dugo ćeš da se „igraš“ utiču mnoge stvari, ali ipak, uglavnom je važno kako držiš džojstik i prelaziš nivoe. Nažalost, život nije video igrica s tvog kompa. Nema ni restart, ni pauzu, niti skrivenu konzolu za šifre (ekvivalent šiframa u stvarnom životu je kad ti umre tetka milioner i ostavi sve pare tebi, što se sigurno neće nikada baš TEBI desiti). Što je najgore, nema ni nekoliko rezervnih života. Zato život ima bolju grafiku! Bar dok ti ne oslabi vid.

Šta znamo o životu? Pa sad, kako ko, sve zavisi od teme koju si izabrao i šta si do sada napisao..neki imaju znanja za dva reda samo, a neki i da ispišu vežbanku u jednom dahu..ali sigurno je da nikada neće znati sve i da će grešiti negde. I isto je kao na pismenom..ako do kraja časa ne napišeš bilo šta iole vredno, zna se šta te čeka. Svaka reč tog pismenog je samo deo slagalice koja se zove ŽIVOT (igrica za sve između 0 – 245 god). Kakvu sliku ćeš dobiti kad je sklopiš..to ćeš da vidiš tek na kraju..valjda, jer neki ne gledaju šta su uradili za života, ne sećaju se prošlosti. Ljudi preživljavaju DANAS da bi SUTRA bolje živeli. Ali to „sutra“ nam stalno nekako izmiče. I iako je „sutra“ samo jedan dan posle „danas“, nikako da ga doživimo. Kao fatamorgana. Halucinacija. Ili pak stvarnost? Hmm..želja samo, ista ona koju želimo jedni drugima za novu godinu. Vidiš to sutra kao oazu usred pustinje i dobiješ nadu..potrčiš ka njoj, protrljaš oči i razočaraš se, staneš. Onda opet vidiš oazu, opet nada, opet juriš, opet razočarenje..dokle? Ko će ga znati. Zavisi u kom si srodstvu sa životom.

Skoro sam proslavio svoj 22. rođendan, bez velike pompe i svega toga, u društvu meni najdražih ljudi, na mirnom mestu, s dovoljno alkohola i pažljivo odabranom muzikom. 22 godine, hej! To me je i nagnalo da se prisetim prethodnih proslava tokom života..kao što kaže stih meni omiljene pesme:

„Premotaj uspomene

pa nek sve ponovo krene..“

zavalio sam se u stolicu i pustio uspomene da započnu svoj slajd-šou po hronološkom redosledu. I vidi se isti povod, ali ne uvek isti ljudi. Vreme neke odnosi, a donosi neke druge. Samo što ne vrši transakcije uvek s onim ljudima s kojima bi trebalo, nego je odabir slučajan. Nekad loš, a nekad dobar. To koliko je odabir loš/dobar uvidimo ili odmah ili malo kasnije, a možda i nikada. A mnogi ljudi prođu kroz život. Neki samo protrče, neki su tu kao statisti, neki su negativci, neki su na našoj strani.. Neki jednostavno nisu trebali nikad ni da se pojave, dok su neki drugi trebali da imaju malo veću ulogu. Da je život traka, bilo bi isuviše lako, zar ne? Svako bi bio režiser svog života. Izmontiraš film onako kako ti se najviše sviđa, makazama odstraniš scene koje kvare priču i dobiješ film za Oskara. A ovako je samo nemontiran snimak nepoznatog žanra..najčešće promenljivog u određenim vremenskim intervalima. Kad se rodiš, čuje se klapa i AKCIJA! Pa šta bude.

Tako da je tvoj život, tvoja stvar! I zato pruži maksimum. Šta god to tebi značilo.

M.

Advertisements

Leave a Reply

Please log in using one of these methods to post your comment:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s